Proza: Trka za srećom | Mixer portal

Proza: Trka za srećom

Rezultat slika za čovjek trči

 

Proteklih godina sam se natopio nekim bjesom. Bjesom i ljutnjom zbog stalnog trčanja za životom. Nikako da ga stignem pa bih sve one koji mi se u tom trku nađu na putu, ili samo stoje po strani, da bacim na pod i sve im po spisku izredam. Kada zastanem malo da se odmorim osjetim nelagodu. Mnogo je onih koje vremenom ožalostih i uvrijedih. Ali život gura dalje, pa samo odmahnem rukom i krenem ponovo u trk, u potjeru za srećom koju nikako da nagazim.

Trčim, lomim, ne obazirem se ni na koga. Ni na one koji mi šalju pozdrave, ni na one koji mi ljubav nude. Zaobiđem ih, ili preskočim, kao kakve prepreke, mada oni to nisu – trčim dalje bezglavo i glupo.

Onda opet zastanem da odmorim. Okrenem se oko sebe, vidim samo suze i bol onih koje sam bezglavim trčanjem za životom ožalostio i slomio im srca. Opet osjetim nelagodu, ali samo nakratko dok ne potrčim dalje. Kad se spotaknem i ljosnem o pod, odbolujem, stresem prašinu sa koljena pa opet trkom u ambis. Trčim, tonem, tonem trčim, letim, padam i sve tako mjesecima i godinama.

Nekad se smirim, na par dana, pomislim da nije loše ponekada pronaći mir i oazu. Skrovište od svega, a ponaviše od samoga sebe. I taman kad se ušuškam đavo mi mira ne da, pa skočim i dadnem se u trk.

I tako trčim, trčim i trčim… padam, lomim se, ustajem, pa opet… unesrećujem i sebe i druge, a kraj potjeri za srećom nikako da dođe. Mislio sam da godine donose mir, ali godinama je čovjek sve nemirniji.

Možda je jedini cilj za kojim čovjek treba da strijemi taj nedostižni mir. Onaj božanski mir prepun ljubavi i mudrosti. Onaj koji nas ne tjera u napast i trk. Koji nas miri i sa drugima, a ponajviše sa samim sobom.

Piše: Ernest Bučinski

Shortlink: