Branka Šelić o “Jesenjoj sonati”: Eva je apsolutno najteža uloga s kojom sam se dosad suočila | Mixer portal

Branka Šelić o “Jesenjoj sonati”: Eva je apsolutno najteža uloga s kojom sam se dosad suočila

Glumica Branka Šelić o ulozi Eve u “Jesenjoj sonati”, koja je sinoć odigrana i u Banja Luci u okviru Dvadesetog Teatar festa “Petar Kočić”

Intervju smo preuzeli iz Večernjih novosti.

Još od kako je kao mlada somborska glumica stekla pozorišnu slavu igrajući Kate Kapuralicu, Branka Šelić slovi za pravog posvećenika teatra.

Takav, danas sve ređi dar (uz onaj, nesporni, glumački) nije promakao našim najznačajnijim rediteljima. U međuvremenu, somborsku adresu zamenila je beogradskom i za protekle dve decenije u Ateljeu 212 ostvarila neke od svojih najvećih uloga.

Između ostalog, nedavno joj je lik Linde u “Pijanima” doneo na zagrebačkim “Danima satire” nagradu “Ivo Serdar” za “ulogu najbolje prihvaćenu od publike”… Već za nekoliko dana (4. jula na budvanskom Gradu teatru) znaće se i kako će premijerno biti prihvaćena njena Eva u Bergmanovoj “Jesenjoj sonati”, s rediteljskim potpisom Jagoša Markovića.

 

Slikovni rezultat za Branka Šelić

 

Ovo je vaša sedma zajednička predstava?

– Veoma sam srećna što ponovo radim s Jagošem. Posle desetak godina nastavili smo tamo gde smo stali… Eva je apsolutno najteža uloga s kojom sam se dosad suočila, u svakom smislu. Duboko uronjena u introspekciju, u sukobu je sa samom sobom, majkom, životom, odrastanjem. Bergman na filmu, spolja posmatrano, izgleda introvertno. Dugi kadrovi, puno tišine. U pozorištu se traga za drugačijim sredstvima da bi priča komunicirala s publikom. Sada je i drugačije poimanje vremena u odnosu na Bergmanovo doba, nekako se sve “skratilo”. Ali, zato je danas veća nego ikada potreba da razumemo sebe, svoju prošlost, detinjstvo. Više je i anksioznih ljudi nego pre, samo se bolje kriju… Eva je doživela najveću tragediju – gubitak deteta. U potrazi za ljubavlju, ipak, našla je način kako da preživi, da ne postane ogorčena i puna mržnje.

Nagradu sa imenom nekada poznatog jugoslovenskog glumca ste dobili za Lindu, ulogu s veoma malo teksta?

– S Borisom Liješevićem sam dosad sarađivala u “Čekaonici” i “Plodnim danima”, predstavama koje pripadaju dokumentarnom pozorištu. U komadu Viripaeva dobila sam ulogu s malo reči, ne mnogo značajnih ni za radnju ni za sam lik. Zato mi je ovaj zadatak bio veoma zanimljiv. Slično je bilo i s predstavom “Odumiranje”. Drago mi je što su publika i žiri prepoznali moju Lindu…

 

Slikovni rezultat za jesenja sonata

 

Mnogo ste radili s Jagošem, ipak, i vašu i njegovu karijeru posebno je obeležila Kate Kapuralica. Sa ove distance, kako objašnjavate fenomen te predstave?

– Za tako hrabru ideju neko, ipak, mora da vas podrži. Jagoš je tu “Kate” nudio svim beogradskim pozorištima i niko je nije prihvatio. Onda mu je Muci Draškić rekao da ide u Sombor jer će tamo dobiti sve što je zamislio. Tako je i bilo. Jagoš je u to vreme bio beskompromisan u idejama, a Muci je znao će u Somboru biti generacijski podržan i prepoznat. I desio se pravi spoj! Za ovu predstavu reditelj se spremao trinaest godina – urađena je za dvadeset dana. “Kate Kapuralica” govori o potrebi za ljubavlju, a ljubav je najsigurniji teren u pozorištu. Emotivna katarza je suština teatra, ona spaja glumca s publikom. Emocija je najjači argument pozorišne umetnosti, sve ostalo imate u smart telefonima. Uostalom, ceo naš život ili pokreću ili blokiraju osećanja… Divan spoj desio se i s “Porodičnim pričama” Biljane Srbljanović: spoj pisca, reditelja i nas četvoro glumaca: Šušljik, Sergej, Isidora i ja.

U “Jesenjoj sonati” vas je takođe četvoro. U ansamblu su i Tanja Bošković, Jelena Petrović i Mladen Andrejević?

– Drago mi je što radim sa Tanjom, ovo je naša prva direktna saradnja. Prethodno smo samo igrale zajedno u “Parovima” Alise Stojanović. Mislim da se i Tanja nalazi pred jednim od najzahtevnijih zadataka u karijeri. Volela bih da je publika upozna u takvoj ulozi.

 

Slikovni rezultat za jesenja sonata

 

Nekada reditelj mora u glumcu da prepozna i ono što ovaj ne zna da poseduje?

– Mijač je uvek pronalazio ono što glumac ne zna da ima. On je maestralan u izvlačenju nekih osećanja i momenata, daru da ih lepo i pametno upotrebi, a da se pritom glumac dobro oseća. To znači da nema utisak da je iskorišćen, jer Mijač nikada ne ide iz našeg privatnog iskustva, već uvek iz velike posvećenosti i tragalaštva.

 

 

 

Mixer portal

Shortlink: