Sa drugih portala/ JOSIP PEJAKOVIĆ: Jednom sam ga popušio, više neću… | Mixer portal

Sa drugih portala/ JOSIP PEJAKOVIĆ: Jednom sam ga popušio, više neću…

pejakovic

 

O zemlji, vođama, narodu, kulturi i nekulturi i još o mnogo čemu za „Aferu“ govori jedan od najvećih bosanskohercegovački glumaca svih vremena i prvak drame sarajevskog Narodnog pozorišta Josip Pejaković.

 

 

Slovite za čoveka koji se ne libi da kritički govori. Koga najčešće kritikujete?

– Godinama me smatraju za kritizera američke politike na ovim prostorima jer stalno postavljam pitanja na koja ne dobijam odgovor, npr. zašto smo mi u Bosni i na Balkanu njihov nacionalni interes? Nikad mi niko nije odgovorio. Animozitet prema Americi je, rekao bih, veći nego ikada ranije. To je zbog onoga što su učinili na ovim prostorima.

Kritikujete li Engleze, Nemce, Francuze…?

-Ameri su zagovnali na sve strane, tako da su im ostali podizvođači radova. Sve je urađeno kako se bratija dogovorila, pre svega u Vatikanu, Vašingtonu, Briselu, Bonu, Londonu, onda Beogradu i Zagrebu, pa i u Sarajevu.

Kolika je u tome krivica naroda sa prostora nekadašnje Jugoslavije?

-Bošnjaci, Srbi, Hrvati i ostali su samo poslužili kao obični igrači. Tako je počela velika utakmica rasparčavanja, razvaljivanja, uništavanja jedne velike zemlje, uz amanet i jednih i drugih. E, a nakon što smo se međusobno mrzeli i poubijali, došli su Johan i Fric, koji su ovde počeli da se ponašaju kao dreseri za pse bez pedigrea. Jer, visoki predstavnik i nije ništa drugo nego dreser pasa. A ovi ništa nisu bolje ni zaslužili, ali nisu ništa ni naučili. I šta preostaje čoveku koji ostane takav sklupčan u to svoje ogorčenje?

Kako sa ove vremenske distance gledate na sve ono što nam se dogodilo?

-Otac i deda su me učili da je Jugoslavija moja domovina. I ne znam kako sad da prihvatim maćehu i jad i bedu koji nam se nude u ovim državicama, prostačkim, nikakvim, s odurnim politikama, sa devastiranom kulturom, sa bljutavim i otrovnim populizmom koji je ovladao na sve strane. Jugoslavija nije bila samo politička tvorevina, već i prostor na kome se u sučeljavanju ideja rađao kvalitet, koji je onda izlazio u Evropu i ravnopravno se nosio s njom. Ono što je u bivšoj zemlji predstavljalo srce, temelj, središnjicu, stožer sada predstavlja anus i oni žele da u njega ugrade sve fekalije  Evrope. Neće moći.

Kako gledate na granice između nekadašnje braće?

-Ja nikad granicu nisam priznavao. Za mene je to budalaština, da neko udara međe, kao što su mi smešni ljudi koji prave ogromne ograde oko svojih kuća, pa onda stave lavove, pa im još i jezike isplaze. Onda mu je malo da me plaši s tom ikonografijom, nego još pukne pet alarmnih uređaja, pa doge, dobermane i pit bul terijere i na kraju više nema mesta, jer mu je na svakih pet metara pištolj ili puška i telohranitelj. Koji je to život? Volim širinu, bez ograda, vrata koja su uvek poluotvorena. Volim pse, ali moj pas je slobodan i nikada vas neće napasti. Čemu granice? Bitno je imati zastavu, imati himnu. To što krepavaš od gladi nije bitno. Idem u Nemačku, prođem Francusku i Belgiju, otužno izgleda granica bez igde ikoga, niko me ne zaustavlja. Samo u nas je bitno da me zaustavi u nekom smeću koje zaudara na kiseli kupus pored nekog kupleraja i da mi rekne: ovo je granica. Koja crna granica? Čega? Meni je ta Jugoslavija bila tesna.

Koliko Vas je rat promenio?

– Izmenjena je moja infrastruktura. Rat je pojeo moje najbolje godine. I desilo se to da više nikom ne verujem. Nikome. Proglasili su me ustašom koji kolje Srbe, ovi su me preko Save proglasili izdajnikom hrvatskog naroda, dok me je treća strana proglasila lopovom. Samo, veći mi kompliment nisu mogli dati. Ja sam najsretniji čovek na svetu jer ni u jednom toru igrao nisam, niti ću ikada igrati. A da mi se pruži prilika, sigurno bih dobio aplauz tih naroda o kojima oni tako sad vešto, kandžijama, bičevima i kerovima vode brigu. Ja sam se odlučio na ćutanje. Da niko sutra ne može da mi spočitava da sam se podvukao pod politiku Alije Izetbegovica – time što sam igrao predstave pred njim, za njega ili za bilo koga, kao što su to radile moje kolege po Beogradu i po Zagrebu.

Ima li Bosne i Hercegovine i da li je smatrate za svoju domovinu?

– Ako govorimo o domovini, nje nema. Ona ne može biti domovina bez obzira na to što je to za neke bolno i koji je stalno svojataju kao takvu. Ono što jeste BIH, ona je zemlja, dakle bez obzira na to hteli  to Bošnjaci, Srbi ili Hrvati i ostali. Ona je zemlja i egzistira kao sadašnji komad jedne bivše zemlje, koja se zvala Jugoslavija. Meni se dopada da kažem da Bosne ima kao zemlje, dakle zemljišno je ima, jedan kroz jedan, nije ničija, ne kaže se  slučajno da ona nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska već i srpska i hrvatska i muslimanska. Tako je to zapisano u knjigama, zemljišnim knjigama.

Bosne ima, ali samo kao zemlje.. . Bosna i Hercegovina nije moja domovina. Da se razumemo, to su stvari oko kojih ne želim da se prostituišem. Ja sam imao majku, pa sad ne mogu imati drugu majku. Ona se sa razlogom zove maćeha. Ali nemam oca da bi mi tu maćehu doveo.

Ima ljudi koji to menjaju, prvo im je domovina Jugoslavija, danas je to Bosna i Hercegovina, pa će mu sutra domovina biti neka mala treća državica. Ja to ne mogu. Ja sam rođen u Jugoslaviji, ali nisam bio spreman da položim život ni na oltar te Jugoslavije. Smatrao sam da je nekako pametnije preživeti. Kada sam govorio o Bosni i Hercegovini, onda sam o njoj govorio isključivo i samo u sastavu Jugoslavije. Ja je nikad nisam veličao u smislu samostalne države. Ne bi mi na pamet padalo. To je ludost.

Da li je za Vas Bosna država i da li postoji rešenje za njenu samostalnost?

-Ona nikada neće biti država zato što ovde tri majke rađaju jedno dete, a to je nemoguća misija! U posetu vam ne dolazi  jedan nego trojica!!! Zato je kod nas sve puta tri, od problema do tri prsta. Nažalost, ja ne vidim nikakvo rešenje za samostalnu Bosnu i Hercegovinu. Ne dogodi li se nekakva unija, ekonomska, carinska ili interesna, između Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ostaćemo da tavorimo u svojim vlastitim zabludama u tri potpuno odvojena prostora koja su danas na sceni.

Ko je kriv za to? Demokratija?

-Ne. To je kao da nekome daš uputstvo na engleskom, a on ne zna engleski i sad postupa po tom uputstvu. Takvo je naše shvatanje demokratije. U takvom stanju čoveku ne preostaje ništa drugo nego da se žrtvuje.

Zvučite pesimistički?

– Optimista je napravio avion, a pesimista padobran. Ovo je vreme padobrana. Ako već padamo, bilo bi dobro da se što manje ugruvamo. Svi smo, dijagramski gledano, u depresivnom džepu. Raspadom SFRJ svi smo izgubili.

BIH ste nazvali ludačkom , a Dejtonski sporazum ludačkom košuljom koja je navučena Bosancima i Hercegovcima?

– To sam skrojio u predstavi. Privatno nikada ne bih izjavio tako teške optužbe, a na sceni je to dozvoljeno. Moja publika misli svojom glavom i zna šta sam poručio tom metaforom. Stranac nam je oduzeo pravo na metaforu, on samo hoće direktne stvari.

Zašto Bosna stalno živi pod tenzijom?

-Zato što jedino tako nacionalisti ostaju na vlasti! Strah jednih od drugih! To je njihov glavni program svih ovih godina! Oni se vrlo brzo dogovore da se ne mogu dogovoriti! Radi nemira u kući i za njihovo dobro.

Da li patite za Jugoslavijom?

-Patim nad samim sobom, a ne nad Jugoslavijom. Ta mi se prevara više ne može dogoditi. Zato ne želim više biti ni Bosanac. Koji će mi to klinac da sad budem Bosanac. Bio sam Jugosloven i tu sam ga popušio i sad ga trebam ponovo popušiti. Ali neću biti stegonoša glupih ideja. Participirati u huškačkim, uglavnom nacionalističkim sferama niti hoću niti mogu.

Nisam Vas to bez razloga pitao jer zagovarate svojevrsnu uniju dela nekadašnje braće.

-Sad zagovaram da se napravi neka unija bilo koje vrste između Bosne, Srbije i Hrvatske. Jedina srećna zemlja može biti zemlja u kojoj su u nekom zajedništvu i Srbi i Hrvati i  Muslimani i svi  ljudi iz Bosne. Smrću Ante Markovića u grob je otišla i moja velika politička zabluda. Da je barem živeo još dve godine, taj njegov projekat bi bio realan. Niko nama ne brani da uđemo u regionalnu saradnju bez granica. Ne možemo mimo drugih.

Da li je moguć zajednički život Srba, Hrvata i Muslimana u BIH?

– A znate li kako to oni zovu? Upotrebljavaju reč od koje se uvek naježim – suživot. Suživot su izmislili suljudi koji su do rata i doveli. Ovde postoji život. Zajednički život mora biti ponovo omogućen.

Kako gledate na to što BIH vode tri člana Predsedništva?

-To me podseća na „sveto trojstvo“ i vidim ih kao tri medveda u šumi na predstavi. Međutim, u šumi je sve organizovano, pa je glavni jedan medved, a ne tri. U Bosni nisu u pitanju ni politika, ni nauka, ni kultura, već ginekologija. Jedna majka lako rodi troje dece odjednom. I to je normalno da jedna žena rodi trojke. A u Bosni se pravi koncept da tri majke rode jedno dete. I koji će se sada monstrum roditi iz te politike svetskih meštara? Koji će to hirurzi izmontirati Frankenštajna koji će se izroditi iz ovoga što oni hoće?

Sve se svodi na politiku. Ima li tome kraja?

-Nevolja će naterati ljude da spreče političare u manipulacijama. Rešenje je da ih uklone. Ovde političari nisu normalni. Oni su sve zakuvali, počev od rata do danas, i na tome su profitirali. Ako neko ima toliko veliko bogatstvo i uverava onog koji nema ništa, koji nema za hleb, da je za njegovo dobro da bude tako i da je dobro da mu naredne godine bude još gore, ali za njegovo dobro, a on i dalje ima sve, pa to se svugde u svetu naziva fašizam. Oni su rođeni gladni, jer njih je porodio neko gladan. Oni žele da bace sve pod sebe i da ne daju nikom ništa. Nikada nije ni trebalo da dođu na svet,  oni su neuspeli abortusi! Kada takvi prestanu da misle na to, kada se tradicija ne bude čuvala u parlamentarnoj skupštini i udarajući šakom o sto da bi se dokazala nacionalna i nacionalistička bahatost, kada se budu branili postulati vrednosti obrazovanja, nauke, kulture ili uspeha u životu koji ne proizilazi iz toga što sam ja dobar Srbin, Hrvat ili Bošnjak već zato što sam dobar stručnjak iz svoje struke i dobar lekar, radnik i komšija ,e tada će  Bosne biti. I kao domovine za sve. A dok to ne bude, dok nas ti maloumnici predstavljaju samo kroz liniju da je neko Srbin, Bošnjak ili Hrvat, dotle ćemo imati ovakvu situaciju.

Da li se to može promeniti?

-Za sada ne može, jer sistem u kojem mi danas živimo je takozvani bukvalni kapitalizam koji podrazumeva da imam kulu ja, moja žena i deca, a dole je beda i treba je još više napraviti. Mi smo begovi, a oni su fukare; mi smo kneževi, oni su beda. Ljudi ne mogu da trpe, a na ulicama se priča da je sada gore stanje nego u ratu. Verujem da će se pojaviti neki Če Gevara koji će se žrtvovati  da potamani gladnoguze.

Je li narod u BiH hipnotisan?

-U Bosni je pedeset posto nepismenih ljudi. Ali, pazite, ovde nepismenost ne podrazumeva da neko ne zna da se potpiše nego da ne zna ništa. A svih tih 50 posto nepismenih u stvari glasa za ove još nepismenije, kao svoje najbolje predstavnike. I oni zaista jesu najbolji predstavnici tih mentalno potpuno neuračunljivih ljudi.

Stizale su ružne priče vezane za Vaše navodno nedolično ponašanje u ratu. Pričalo se da ste u Centralnom zatvoru mučili  Srbe. Koliko su Vas takve priče povredile?

– Užasno. To je išlo kao „Gradić Pejton“ svako veče na televiziji. Moja deca su to gledala, njihovi prijatelji… Svi su gledali. Nisam mogao da verujem da ta vrsta klevete može da prođe. Prvi put sam bio zbunjen. Video sam da to uzima maha, da ljudi počinju da me se boje i razmišljaju u stilu: ako to radi Srbima, sutra će verovatno i Hrvatima i Muslimanima. Ljudi su počeli da zaziru od mene. Znate, ja sam radio neke ozbiljne stvari u ratu, mnogo ozbiljnije nego što ljudi pretpostavljaju. Ali, nisam bio spreman da baš svakoj fukari objašnjavam šta ja to radim. Što se Beograda tiče, oni koji su mogli da me brane i koji su imali mogućnosti, to nisu učinili. A ja bih njih branio. Tu je razlika. Pomagao sam mnogim Srbima, i ne samo njima, ne zato što su Srbi, već zato što je reč o mojim kolegama i prijateljima. Oni to mogu da vam potvrde. Obraz mi je čist.

S. Milošević/afera

Shortlink: